Етнолошка обрада појма "коло" - Нина Аксић, Оливера Васић

Назив коло на нашим просторима има више значења и може бити по писању др Оливере Младеновић:

облик игре (данас се више користи назив формацуја) међусобно повезани ланац играча који се креће по кружној путањи
група особа која игра
игранка - јавни скуп на коме се игра
врста игре која осим кружног облика има одређену мелодију и припада одређеном типу игре
кружна игра у којој је типичност и стилске одлике одређују у ширем смислу као особит израз етничке групе којој припада...

Коло је народни плес, праћен често песмом, у коме суделује више мушких и женских особа, држећи се за руке и чинећи круг или низ. Добило је име по отвореном кругу који играчи образују као формацију. Коло као симбол представља кружни пут рођења и смрти, као и постизање складaизмеђу живих са упокојеним прецима. Играње, посебно у кругу, имало је одувек одређено магијско дејство, требало је да утиче на обезбеђивање доброг рода усева, здравља и напретка људи и стоке. Коло тако има магијски значај који произилази из симбола круга.
Коло је плес који се превасходно изводи у Србији, Босни и Херцеговини, Македонији, Црној Гори и Хрватској. Изводе га групе људи (обично неколико десетина, а најмање троје) који се међусобно држе за руке. Руке и горњи део тела се при игрању кола врло мало и ретко померају. Основни кораци се лако уче, али се коло током векова модификовало иод забављачке развило уметничку улогу. Свака област има најмање једно јединствено коло, што доприноси комплексности игара у једној земљи.
Српски плес – коло јесте стара традиција и снажан елемент у српској народној култури. Традиционални плесови имају и друштвене функције, чиме се омогућава заједници и породици да буду окупљене приликом разноврсних важних догађања, као што су свадбе или дани великих празника. Српска кола се врло чврсто одржавају и код Срба у дијаспори, где имају прилику да их виде и припадници других националних заједница.
Гледајући кроз историју, у средњовековној Србији су кола имала веома важну улогу. Изгледа да се током средњег века овај појам у значењу игре и плеса углавном користио у усменом говору. У књижевним средњовековним текстовима обично се уместо назива коло употребљавао назив лик, којим се означавало плесачко коло уз које се и певало. Као синоним за коло и лик одомаћила се у јужнословенским језицима грчка позајмљеница хоро или оро. Докази о томе како се, када се и где се играло коло постоје у разним духовним списима, на фрескама цркава и манастира, као и на гробницама (стећци). Коло се играло свуда – на улицама, раскрсницама итд., а постојало је и посебно место за играње – игриште. Коло се играло на разним светковинама, а повезивало је народне призоре и црквене свечаности. Када је реч о колу које игра сеоско становништво, за разлику од аристократског, ради се о архаичним типовима кола, која су у сеоским срединама сачувала извесну везу са аграрном магијом у време календарских празника. У разним представама кола на фрескама и стећцима може се приметити и веровање у заштитничку моћ круга у који зли духови не могу продрети, или се могу препознати заостаци древног култа сунца, одн. пуног месеца. Због свих елемената које садржи коло, како је тадашња Црква сматрала – еротских, било је забрањено свештеним лицима да гледају и играју коло, уз тумачење да коло већ само по себи јесте отелотворење „војске ђавола”, док жене у колу представљају мачеве и копља уперене против Бога.
Данас, на подручју Србије коло је најчешће праћено двама инструментима, тј. може имати инструменталну подлогу, али се понегде јавља и вокално-инструментална пратња. Најчешћа инструментална пратња кола је хармоника, а ту су и фрула, тамбурица, шаргија и други инструменти.
Коло се углавном изводи на свадбама, као и током других друштвених и културних догађања. Оно се може играти у затвореном кругу, затим у полукругу, или у две паралелне линије (тзв. лесе). И мушкарци и жене играју заједно, али нека кола захтевају игру самомушкараца, а неки само жена, што је углавном условљено извесним техничким захтевима. У неким колима издвајају се и солоиграчи,чија је улога да изводе занимљиве плесне елементе у кругу који праве остали играчи. Мелодије кола су углавном брзе, веселе и увек осмишљене тако да је на њих лако уклопити одређене кораке, тј. њихове шаблонске обрасце.Народне ношње у којима се играју кола разликују се од области до области. Једна од најинтересантнијих компоненти народне ношње јесу ципеле у којима се игра коло. Те ципеле се називају опанци, а они су направљени од сушене свињске коже која се обликовала тако да у њу стане стопало плесача.
Нека од најлепших кола, најстаријих и најдуже чуваних јесу кола са Косова и Метохије. Готово свако насеље имало је своје коло и оно је било везано за одређени обичај и обред. У Призрену, у време турске владавине на овим просторима Срби су играли кола најчешће у оквиру породице, на друштвеним окупљањима у празничне дане, и то у вечерњим сатима. Они су их играли уз вокалну пратњу, аинструментална музика при забавама у затвореном простору упражњавана јетек од краја XIX века.
У српској народној култури значајан сегмент су били сабори – друштвена окупљања око цркава и манастира, у времекрсних слава, заветина, или прослављања ктитора храма. Постојало је веровање да свако мора да игра (узинструменталну пратњу) да би обезбедио добро здравље и плодност. Око реке Нишаве најпознатија и најчешћа су кола Лилке, Шесторка и Румена, која су се играла на сеоским слављима (у време празника), нарочито током заветина. У Гњилану
су позната кола која се играју на венчању. Венчање почиње свекрвиним плесом добродошлице. Свекрва носи хлеб који симболизује плодност и сито које симболизује богатство, а играје израз љубави за младенце. Ово коло настављајумладе жене – гошће кола,потом следепесме венчања – младина песма,па мушко коло, а цео обичај и обред завршавају се чочеком као кулминацијом.
Поред кола са Косова и Метохије, постоје и многа позната кола из других крајева Србије. Нека од њих су и ова: Краљево коло (зове се и Србијанка; архетип је игре Балкана, а најзаступљеније је на југу Србије), Моравац, Ужичко коло, Жикино коло, Шумадијско коло, Чачак (познато у југоисточној Србији; игра се уз инструменталну пратњу), Лесковачкачетворка, Влашке игре, Влаина (из североисточне Србије; игра се уз инструменталну пратњу), Велико бачко коло (потиче из Војводине; уз овај устаљени облик затвореног кола, са пуно украса мушких извођача, иде веома различита инструментална пратња), Тимочко коло, Тројанац (из централне Србије и западно од Мачве, све до Пештера), Фатише, Детлић коло, Колубарски вез, Медено коло, Нишка Бања / Дуј Дуј, Врањанка / Шано душо, Шетња (изводи се у западној и централној Србији; прати га вокално-инструментална пратња, ређе само инструментална).
Као подврсте кола, на Балкану, па и у Србији, појављују се чочек и хора. Чочек је плес који се појавио на Балкану почетком XIX века. Он је највише игран у Бугарској и Македонији, али су и у Србији веома познати Врањскичочек и Ша-Ша. Хора (често овај плес називају и оро, мада је оро други назив за коло у неким деловима Србије и Црне горе) је традиционални плес Румуна, раширен пре свега у Источној Србији. Најпознатије хоро је Хасапосервико или Касапско оро.
Шта је коло данас? Најпопуларнија игра не само у Србији већ и на простору некадашње Југославије. Прилично је задржала кружни облик, али он врло често мења путању због простора у ком се изводи, јер се изводи највише на свадбама и прослављању пунолетства који се обављају најчешће под шаторима па се играчи провлаче између столова. До пре четврт века изводила се уз одређене мелодије, а данас уз било које новокомпоноване мелодије најчешће двочетвртинског ритма, чији је назив данас „двојка“.Задржала је осмотактни играчки образац корака који се изводе симетрично по простору: два такта по простору за деном руком, два такта се изводе у месту, потом два такта по простору за левом руком и два такта у месту. Кораци који се изводе за десном руком су дужи те се играчи у току играња померају „напред“ за десном руком, у крајевима где се играње почиње за десном руком, а у крајевима се играње почиње за левом руком више се прелази простор за левом руком. Што се тиче стилских одлика прилично је сачуван начин – стил извођења кола. Највише се украшава основни образац корака у централној Србији „поскоцима“, „преплетима“, „оплитањем“... уситњавањем корака у једном такту, а најмање украса овог обрасца има у западној Србији и Босни и Херцеговини код свих група становника.
У српском језику постоји велики број фразеологизама у којима је централна лексемаколо, од којих овде наводимо њих неколико: врзино коло – збрка; повести коло – (за)почети нешто; ухватити се у коло – удружити се с неким; водити коло – бити главни при неком послу; нагазити на вилинско коло – бити обманут (у српском народу забележена су многа предања и веровања по којима коло играју демонска бића); коло наоколо – свуда наоколо; кад мачке нема, мишеви коло воде – када нема домаћина, остали праве неред.

Литература:
ВАСИЋ, О. Основни играчки обрасци Србије. Музика кроз мисао, Београд, 2002: Факултет музичке уметности у Београду.
Ш. Кулишић / П. Ж. Петровић / Н. Пантелић, Српски митолошки речник (Друго допуњено издање), Београд, 1998: Етнографски институт САНУ.
MATEŠIĆ, J. Frazeološkirječnikhrvatskogailisrpskogjezika. Zagreb, 1982: IRO „Školska knjiga”.
Речник српскохрватскога књижевног језика, I-VI, Матица српска (I-III и Матица Хрватска), Нови Сад (I-III и Загреб), 1967−1978.
БОЈАНИН С. Забаве и светковине у средњовековној Србији. Од краја XII до краја XV века, Посебна издања, књига 49, Београд, 2005: Историјски институт – Службени гласник.